Vile u Srpskoj Mitologiji

Vile 

U južnoslovenskoj mitologiji ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima. Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađaju iz rose, nekog cveća, kad pada kiša i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, grade na oblacima.

Mogu se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jašu na konju ili jelenu, odlaze u lov, a još češće igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomažu i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Raviojla). Naklonjene su i devojkama, koje od njih mnogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vile osobito vešto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolažu i sposobnošću proricanja.

Vile teško praštaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuju one koji ih povrede. Potčinjavaju se samo onima kojima pođe za rukom da im otmu odeću, a ako im neko oduzme krila, preobražavaju se u obične žene.

Mogu imati kozje, konjske ili magareće noge.

Vrlo često pominju se u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima imaju duge raspletene kose i okupljaju se na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi.

U toponomistici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu...

Njima se slične rusalke, u stvari utopljenice ili nekrštena deca, preobražena u devojke sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima.
Vile su mitska bića s tim što su one prava fizička i duhovna opreka morama, vješticama i vukodlacima. Ljudi su vile opisivali na razne načine, (mnogi su navodno imali susrete s njima) ali su uvijek, u svim pričama, opisi njihova fizičkoga i duhovnog izgleda, bili identični i slagali se u nekoliko detalja.
Prvenstveno se ističe njihova izuzetna ljepota i milozvučan glas, te su vile ove svoje vrline vješto koristile za sebe. Uvijek su ostajale mlade (vile nisu mogle ostarjeti), visoke, vitke, bujne raspuštane crne ili kose boje zlata. Još je i danas poznat termin; "lipa ki nagorkinja vila". Čak se vjerovalo da su vile ženska djeca Adama i Eve, koje su oni skrivali od Boga, te im Bog nije udijelio svoj blagoslov i milosrđe, ali se ipak sažalio nad njima i udijelio im neke vrednote (ljepotu), ali ih i obilježio (kosa koja zaudara, konjska kopita ili kozji papci) tako da se razlikuju od normalnog svijeta.
Živjele su u brdima, pećinama, polama, uz jezera, izvore voda, u blizini kakvih jama itd. Po obitavalištu su se i razlikovale na –gorske, planinske i izvorske vile. Ljudi su ih susretali na raznim mjestima i u raznim prilikama. Najčešće su se ti susreti događali u ranu zoru ili u sumrak, pored kakvog izvora vode, česme ili jezera –a vile su se pri tim susretima obično umivale ili češljale svoju dugu kosu.
Vile ne jedu bilo kakvu hranu, nego se hrane zdravim i plemenitim proizvodima kao što su med, mlijeko, mlado maslo, janjetina itd. Ne piju vodu iz običnih, ljudskih izvora ili bunara, nego iz svojih, posebnih, vilinskih, nepresušnih izvora. Vjerovalo se, naime -ako se tko napije vode iz takvoga vilinskog izvora da će mu se fizička snaga povratiti i udvostručiti, te nikada neće ostarjeti, tj. ostat će vječno mlad.
Pored svoje izuzetne ljepote, vile su posjedovale i neka manje lijepa obilježja. Jedno od njih je, svakako to, što su umjesto ljudskih stopala imale konjska kopita ili kozje papke. Njihova predivna bujna kosa zaudarala je po ustajaloj i užešćenoj svinjskoj masti. Vile su u svakoj prilici nastojale sakriti, od običnih smrtnika, ove svoje ružne mane.

Bile su veoma lukave, pa su često svojim milozvučnim glasom nastojale privući pažnju, naročito mladića i djevojaka, te nastojale s mladićima imati porod, jer vila muškoga roda gotovo uopće nema, ili ih je veoma malo.
Vile su znale sa sobom odnijeti osobe koje bi se zatekle u blizini ili na mjestu na kojemu su one plesale svoje vilinsko kolo, na proplancima, livadama ili uz izvore vode. Ako im se osoba svidjela, poigravale su se i zabavljale s njom, a ako im se nije svidjela, ili ih na neki način uvrijedila, onda bi dotičnu osobu nosile po brdima i njome udarale o stijene sve do ozljeđivanja i iznemoglosti. Takve bi osobe kasnije ljudi našli potpuno izmrcvarene, na mjestu na kojemu su i nestale.
Jedna od omiljenih vilinskih zabava su noćne igre s konjima. Vjerovalo se da vile izvode noću konje iz pojata, okupljaju se na kakvom guvnu i jure kroz noć sve dok konji ne bi lipsali. Potom bi ih vraćale natrag u pojate. Dok bi se igrale i zabavljale, vile su konjsku grivu plele u pletenice, te se vjerovalo da se takve pletenice ne smiju rasplesti, jer bi se u protivnom taj konj razbolio i uginuo. Jedna od zaštita konja u pojatama od vilinskog bijesa je i pribijanje konjskih ploča na ulazna vrata.

Kako da prepoznamo vilin poziv na druzenje? Jedan od nacina jeste da obratimo paznju na zivotinje. U stvari, vile se njima sluze da bi dozvale ljude...
Prolece je pravo vreme kad obican svet pocinje da pominje neobicna bica kakve su vile. U stvari, u prolece i leto pominju se uglavnom vilinska kola. Budjenje prirode kao da nadahnjuje na pomisao kako ukrasavanje prirode nije tako jednostavan posao koji bi mogao da se objasni samo na naucni nacin. Vile su kao neki jedinstveni „ukras” prolecnog kicenja prirode.

Lepe i vecno mlade

Medjutim, da li u gradu vise iko razmislja o vilama? Gradjani mozda polako i zaboravljaju na prirodu: pred ocima su im arhitektonski i gradjevinski poslovi, radovi na putu, saobracajna guzva... Umesto cuda prirode, primecuju da su „presvuceni” izlozi prodavnica. Pojavila se nova, prolecna odeca. I to je sve... Postaje vec pomalo dosadno.

Zato nije na odmet da se jos jednom na brzinu preslisamo: kako izgledaju vile, gde zive, kakve su im kuce i slicno. Dakle, sta vidi vila kad se pogleda u ogledalu? Najcesce vidi ljupko lice devojcice ili devojke. Ali, u izvesnim, iako retkim slucajevima, moze da vidi i oronulu, naboranu staricu podbulih ociju i retke kose, raspolucenog jezika kao u zmije. To je ipak retko. Ono sto ce vila odmah primetiti jesu belicasta, providna krila po kojima je i vilin konjic dobio ime.

Uz to, ipak treba imati u vidu da je jedna od osnovnih osobenosti vila da mogu da promene izgled, velicinu i da se prikazu ljudima u oblicima koji lice na ziva bica, ali ne nuzno (i samo) na ljudska bica, vec i na biljke: drvece ili cvece. Doduse, stari Kelti vilama su smatrali svetlucave zvezde na nebeskom svodu, tako da su mogucnosti njihovog pojavljivanja zaista mnogobrojne.

Uopsteno govoreci, vile su lepe i vecno mlade. Ne kaze se bez razloga „lepa kao vila”. Osobenost vila jeste i da poput svitaca svetle u mraku. Cesto imaju kosu do zemlje i nose bozanstveni nakit: od cveca ili, pak, dragog kamenja. Njihove haljine sasivene su od laganih tkanina, najmeksih svila. I haljine im sezu do zemlje buduci da neke od vila imaju jedan telesni nedostatak: umesto vitkih stopala imaju - kopita! Za razliku od vila koje vole da se kindjure, postoje i skromne sumske vile. One nose iskljucivo bele tunike ili haljetke od upletenog lisca. Neke se, pak, vrzmaju po sumama pokrivene samo sopstvenom kosom.

Oni koji tvrde da su zabasali u vilinski svet kazu da su vilinski dvorci carobni: beskrajni niz prostorija pregradjenih zavesama od svile, namestaj izradjen ocigledno nekakvom carobnom rukom... Spolja gledano, ne bi se reklo da je moguca ikakva raskos. vile, naime, cesto nastanjuju napustene kolibe, a jos cesce traze dom u utrobi zemlje, u stenama, raznoraznim pukotinama ili u stablima. Da bi neko usao u vilinsku kucu, treba da uoci pukotinu, na primer u steni. Ukoliko se u blizini pukotine nalazi izvor, ili jos bolje bunar, onda je jasno sta je ulaz, a sta izlaz iz vilinske kuce. Ulaze kroz otvor na steni, a izlaze kroz bunar!

Vile su uglavnom dobre, plemenite i ljubazne prema ljudima. Nekada umeju da se razbesne ukoliko neko nezvan i nepazljiv zgazi njihovo kolo, kao sto se pripoveda u nasem narodu. U svakom slucaju, treba biti obazriv i nikada se ne praviti vazan pred vilama. Cak i ukoliko vas one same pozovu.

Kako da prepoznamo vilin poziv na druzenje? Jedan od nacina jeste da obratimo paznju na zivotinje. Jer, vile obozavaju zivotinje. U stvari, njima se sluze da bi dozvale ljude. Ako vidite da je neka neobicna pticica sletela na vas prozor, ili na granu drveta ispod koga se upravo nalazite, mozda to nije slucajno nego vas doziva neka vila.

Slucaj Nabokov

Mnoge price govore o lovcima koji su zadivljeni, bezmalo zacarani, zalazili sve dublje i dublje u sumu sledeci prekrasne jelene zlatnih rogova. Nikako nisu mogli da pucaju, a nisu znali zbog cega.

Naposletku bi se jelen pred njima pretvorio u prekrasnu devojku. Kakav dogadjaj! I leptiri su vilinski sluzbenici. Ko njih pocne da sledi s mrezicom u rukama, nece moci da se zaustavi i odrekne te strasti do kraja zivota. Slavni pisac Vladimir Nabokov bio je jedan od takvih strastvenika. Tek kad bi zasao duboko u sumu (i to sam, jos kao decak), osetio bi da je slobodan: njegove misli nesmetano su se kretale kao sto je njegovo telo trcalo za leptirima.

Drugim recima, prijateljstvo koje veze vile i zivotinje drevno je i duboko. Neke vile se tokom izvesnog dela godine pretvaraju u zivotinje. Postaju misevi, lisice, paukovi, ribe, svici... Tada gube svoje carobne moci i dele sudbinu zivotinja. Legende kazu da se vile pretvaraju u zivotinje tako sto se ogrcu njihovim krznom ili stave bar jedno pero, krljust... A onda, u odredjenom trenutku, zbace to sa sebe i pojavljuju se u svom sjaju. Ako se dogodi da ih covek postedi, odnosno odluci da ne ubije zivotinju (ne znajuci da je rec o vili), bice bogato nagradjen. Mozda nece razumeti zbog cega ga je zadesila iznenadna sreca, ali to ce biti samo izraz vilinske zahvalnosti.